ЛАЗА К. ЛАЗАРЕВИЋ
НАЈОБРАЗОВАНИЈИ ПИСАЦ У XIX ВЕКУ
ПЕСНИК СНОВА И ДУЖНОСТИ
Рођен је 13. маја 1851. године у Шапцу од мајке Јелке и оца Кузмана Лазаревића. Њихова породична кућа више не постоји.
Налазила се у данашњој Главној улици. Лаза је одрастао са три сестре. Од малена је био нежан и болешљив, па је постао мезимац породице. Имао је само девет година када му је умро отац. Бригу о деци преузима мајка. Бори се против лажних поверилаца и тапија и успева да сачува већи део покојникове имовине.
Пошто је у Шапцу завршио нижу гимназију 1865. године, Лазаревић одлази у Београд. Станује код сестре и зета, књижевника Милорада Шапчанина. Завршава вишу гимназију и 1867. се уписује на Правни факултет Велике школе у Београду. За време студија преводи са руског и француског језика и преводе објављује у часописима “Вила” и “Матица”. Активан је у студентском друштву “Побратимство”.
На састанцима чита своје преводе. Једно време је био секретар тог друштва. За четири године је објавио неколико превода:
- 1868.-Припитомљавање-наше домаће животиње, рађен по Дарвину
- 1869.-одломак “Особењак” из романа “Шта да се ради” Чернишевског
- 1870.-”Ђавоља посла” – Гогољ
- “Женидба и удадба из љубави” – Писемски
- “Историја једне свеће” – Фаредеј
- 1871.-”Царица” – Скриб (са другом)
- “Пуковник и војник” Скриб (сам)
Студије медицине уписује у Берлину 1872. године. По позиву војске учествује у српско-турском рату (1876-1878) као лекарски помоћник. Када је 1879. године постао доктор медицине, враћа се у Србију. Именован је за лекара Београдског округа, а касније за примаријуса београдске болнице.
Прву приповетку Лазаревић је објавио када је завршио медицину. Изашла је у бечкој “Српској зори” под називом “Звоно са цркве Н”. Касније је тај наслов заменио новим “Први пут са оцем на јутрење”. Те године му излази и докторска дисертација на немачком језику “Експериментални прилози о дејству живе”.
Лаза Лазаревић наставља са писањем приповедака. Објављује:
- 1886.-”Школска икона” и “У добри час хајдуци”
- 1881.-”На бунару” и “Вертер”
- 1882.-”Све ће то народ позлатити”
- 1886.-засебна књига под називом “Шест приповедака” (посвећана зету)
- 1889.-”Ветар”(сам писац је издваја као најбоље остварење)
- 1896.-”Он зна све!”
Постхумно је издата приповетка “Швабица” за коју се верује да је аутобиографска.
Лаза Лазаревић је умро 10. јануара 1891. године. Иза себе је оставио осам објављених и једну необјављену приповетку. Ипак је својим делом обележио епоху реализма. Остаће упамћен као најбољи уметнички приповедач тога времена и као творац психолошке приповетке. Први је писао о моралним и психолошким проблемима, о сукобу јединке и патријархалног друштва, о судбини интелектуалаца и мајкама које спутавају своје синове.
Критичари о Лазаревићу
… наш најобразованији писац у XIX столећу… Био је Европејац у оној мери у којој је он то хтео да буде…
Димитрије Вученов
…песник снова и дужности. Девет приповедака, то је права мера, и прави оквир за ову светлост, за ово смењивање дана и ноћи, наде и очајања: онај ко је упознао једном, тешко да ће је заборавити.
Раде Константиновић
Мало по обиму, оно је топло и хумано у својој патријархалној идиличности. Својим естетским квалитетима… и данас оставља утисак модерне књижевне прозе.
Радмило Димитријевић
…прасак у мраку једне душе умео је Лаза да сними и у њему лежи драмска снага његових прича. После читања његових прича имате утисак да сте гледали снажну драму, пуну истине, и да сте једног тренутка видели сенку црне судбине несрећних људи, како је прешла преко позорнице и чули шумове њених корака. Ту сенку и тај шум њених корака пратио је Лаза у душама својих људи.
Милош Савковић
… је удружио сентиментално и духовито и тако дошао до особене језичке формуле патетичког садржаја…
Др Владимир Јовичић
Лазаревић је у великој мери имао драмски таленат… врло често он прича тако живо, организује, склапа причу, развија догађаје, прави заплете и расплете тако умешно, тако драмски, да се мора зажалити што те своје изузетне способности није огледао у драми.
Јован Скерлић
Лаза Лазаревић је уочио и дао друштвени лик свога времена и реалност живота у њему, и одредио свој однос према тој стварности. Ако тај однос није критички довољно активан, он је свакако реалистички поштен.